Верзија за штампу

Новинарка Б92 и ауторка емисије „Инсајдер“ Бранкица Станковић на трибини у крушевачкој Гимназији

Када је истина у питању, нема компромиса

Полиција пред школом и клубом у ком је одржана тзв. жива библиотека и три лична пратиоца обезбеђивали су гошћу, која се, након емитовања серијала „Инсајдер“ у оквиру кога је радила најосетљивије теме, једнако не штедећи власт, опозицију, бизнисмене и хулигане, нашла пред налетом претњи и уцена. Клуб Гимназије био је, дословно, мали да прими све који су желели да присуствују овој радионици

Тема радионице била је „Где престаје разговор и суочавање ставова и под којим околностима дијалог прелази у вербално или физичко насиље и зашто су представници неких професија изложени нетолеранцији, дискриминацији или насиљу само зато што се „мешају“ у свој посао“.

Више него расположени за разговор са познатом новинарком били су сви посетиоци ове трибине, тако да је ограничено време трајања исте, нешто преко сат времена, многе од њих онемогућило да добију одговор на питање које су имали. Ево шта је највише занимало наше младе суграђане и какве је одговоре давала њихова „жива књига“.

* Можете ли нам конкретно описати проблеме на које сте наилазили у истраживањима и због емисија о хулиганима?

- Емисија „Инсајдер“ емитује се од 2004. године. Радили смо разне теме које су од јавног интереса, јер сматрамо да је посао новинара да ради у интересу јавности, а не у интересу појединаца. Наилазили смо на разне препреке, од истраживања, долажења до информација и података, опструкција на разним нивоима, свакодневних претњи. Када су хулигани у питању, полиција је проценила да је моја безбедност угрожена, вероватно зато што знају са ким имају посла, а додељивање полицијског обезбеђења није решавање суштине проблема, држава се није суштински обрачунала са насилницима, њима систем дозвољава да се понашају тако. Ти хулигани су постали део система, учествовали су у разним друштвеним променама, па и у променама 5. октобра, њих су политичари ангажовали за разне ствари и они су осетили да им нико ништа не може и зато се тако понашају. Организовани су као војска, имају вође група, вође подгрупа и остале екстремне навијаче којих, према неким подацима, има између 2.500 и 3.000. Они нису дозволили да се одржи геј парада у Београду, они не бирају средства, ту су да пале и руше амбасаде, ако је то у интересу политике која је на власти и све им је дозвољено. Ми смо објавили оно што је њих највише изнервирало, сва кривична дела за која су осумњичени и то 20-ак њих отприлике. Било је вођа навијача Звезде, Партизана и Рада. Нису сви навијачи хулигани, то смо јасно рекли у емисији, а највећи проблем је суд који је донео пресуде и они могу да раде и да праве нова кривична дела кад изађу из притвора.

* Да ли сматрате да ваш рад доприноси промени система у Србији?

- Новинарство може да помогне у промени система у сваком друштву, тако и у Србији, поготово истраживачко новинарство. Свуда у свету оно доноси промене закона, промене власти. У Србији не постоје такви помаци, али не могу да кажем ни да их нема. Било је доста емисија након којих су наше институције реаговале. Мада, они су све то знали и пре нас, ми смо само све те податке скупили и презентовали их јавности. Било је ситуација да су искористили ту атмосферу после емитовања „Инсајдера“ као што је била емисија о фудбалској мафији. Та хапшења реално нису имала никакве везе са оним објављеним у „Инсајдеру“. У првој емисији ми нисмо ни поменули Бату Кан Кана, а он је ухапшен. Емисија је ишла понедељком, они су хапсили уторком, тако је ухапшен Џајић и наравно да су сви то повезали са „Инсајдером“. Кад смо почели ту тему звали смо људе из полиције, рекли смо им да припремамо серијал о фудбалској мафији и питали их да ли они имају нешто о томе, на шта смо добили одговор да се они тиме нису ни бавили. Када је кренуо серијал испоставило се да су се они и те како тиме бавили, али, наравно, нису хтели то да открију.

* Колико је тешко доћи до података, конкретно мислим на серијал „Фудбалска мафија“ и можете ли да нам приближите тај однос навијача и управа клубова. Како они сарађују, како се допуњују и како излазе једни другима у сусрет?

- Иван Ћурковић је рекао јавно да су навијачи Партизана ушли у сукоб са управом клуба зато што је управа престала да им даје новац, да им финансира путовања… Често имају ту сарадњу да управе клубова ваде навијаче из затвора и та сарадња, у сваком случају, постоји. Што се тиче прикупљања података, сваки новинар који је упоран и који зна шта хоће може да дође до података. Постоје разни начини. Постоји Закон о доступности информација, али то значи да новинар треба да изгуби цео дан, да некад пошаље и 10 захтева дневно, просто мора тиме да се бави. У тиму „Инсајдера“ ради троје људи, иако многима изгледа да нас има знатно више. Серијал о фудбалској мафији било је можда и најтеже урадити, зато што нису постојали никакви писани докази. У том случају тражите сведоке, људе који су спремни да јавно у камеру говоре. Онда правите анализу и сами доносите неки закључак како то функционише. Требало нам је девет месеци док смо људе убедили да говоре, прво су сви одбијали да се уопште виде са нама, али су онда почеле да нам се отварају разне информације, неко нам нешто каже, па нас упути на неког другог и то тако функционише.

* Какву Вам подршку пружа ваша медијска кућа?

- Кад смо радили серијал о изношењу новца на Кипар 2006. године, то је био први пут да се неко усудио да спомене Мишковића, изнели смо све доказе које смо имали о њему. Истог тренутка он је повукао све рекламе за Делту, а у том тренутку Б92 је имао велики приход од тих реклама. Снимљено је укупно 6 емисија и док су ишле те емисије ми уопште нисмо знали за то, уредници су нам касније рекли да је Делта повукла све рекламе. Нема их ни данас, али они су нам то саопштили тек кад смо ми завршили серијал. То је та подршка и заштита коју имамо од наше куће. Они нас не оптерећују тим стварима, то је просто ствар уредника и руководства куће, а наше је да радимо оно што је наш посао.

* Да ли је држава толико мала да не може да буде изнад свих тих хулигана?

- Ја сам дуго размишљала како да назовем тај серијал. И онда тај назив „Немоћ државе“ се наметнуо јер се она пред тим хулиганима и насилницима повукла када је била најављена парада поноса. Звучи невероватно да држава не може да гарантује безбедност учесницима, уопште није битно да ли је то геј популација. Та парада поноса је битна из више других разлога зато што се тиме показује да је то друштво демократско и да сваки човек има право које му је загарантовано Уставом да, упрошћено речено, ради шта хоће.

* Шта се то догодило када је држава одлучила да Вам додели полицијску заштиту?

- Они су рекли да то није само због навијача, ја претпостављам да је то због свих серијала које смо радили до сада. Претпостављам да су, знајући да се ради о лицима која немају шта да изгубе, направили такву процену и све је ишло званичним путем. Претпостављам да они имају много тога што ја ни не знам.

* Да ли је неко од политичара забранио да се неке од информација објављују и сматрате ли да кроз спонзорство „гурају“ навијаче против Вас?

- Могуће… А што се тиче забране, нити ме је ико позвао, нити би ико могао да ми забрани нешто. Сви они знају да бих ја истог тог тренутка јавно изашла и рекла све. Битно је како се ви поставите и неко може да покуша, али не може да вам забрани да нешто емитујете. Био је пример са Миланом Беком који је покушавао да забрани прилог о куповини Луке Београд и онда су они почели да нам шаљу писма упозорења. Прво је стигло писмо упозорења у коме његови адвокати кажу ако ми то објавимо да ће нас тужити. Онда је следећи дан стигло упозорење, ми смо то објавили и они се више нису оглашавали.

* Како на Вас утичу притисци и претње?

- Утичу тако да побесним још више. Та „чувена“ лутка када је ишла, сви су се у редакцији згражавали, а ја сам тражила снимак да убацимо у трећу емисију која је тада ишла. Постоје новинари који би после свега тога рекли: „Шта мени све ово треба“, а управо то и јесте намера ових, да вас тим застрашивањем натерају да дигнете руке од свега тога.

* Да ли сте добили препоруку од државе да одустанете од даљег снимања серијала?

- Новинар не може објективно да ради свој посао док је под заштитом државе, све док се бави том и таквом државом и онда то мени не иде једно са другим и зато смо направили паузу у снимању. Што се тиче одустајања, нико нам није рекао да треба да одустајемо, када смо радили фудбалску мафију позвао нас је наш дугогодишњи извор. Тај човек, који има везе и у полицији и у подземљу, и кога знамо дуго, рекао нам је: „Јаој, морам да вам кажем због своје савести, боље би било да одустанете од ове теме, многи су спремни да учине све и нећете добро проћи, јер су то људи који немају шта да изгубе.“ Он је очекивао да ћемо одустати, али сам му одговорила да је баш супер што је тако и да смо погодили тему. Сви ми који радимо „Инсајдер“ верујемо да је то наш посао. Не бих могла да замислим да радим другачије. Не можете да сакријете нешто од јавности, јер ви постојите због јавности. Када је истина у питању, нема компромиса.

Последње питање које је један од ученика поставио познатој новинарки, након чега је настао урнебесан смех у учионици било је:

- А зашто се Ви не кандидујете за председника?

Дејан Милојевић